Pedeset sezona zlatne košarke pod borovima Zlatibora
Na nešto više od 200 kilometara jugozapadno od Beograda, iznad Užica, prostire se planinska lepotica Srbije – Zlatibor. Planina po kojoj su zlatni borovi dobili ime, a koja je poslednjih pet decenija postala kolevka jednog sasvim posebnog sveta – sveta košarke.
Pre tačno 50 sezona, sportski radnici iz Beograda, Užica i Čačka pokrenuli su ideju o stvaranju košarkaškog kampa na Zlatiboru. Ideja nije ostala samo na papiru – realizovana je zahvaljujući entuzijazmu i stručnosti trenera i sportskih radnika koji su iza nje stali. Podršku su pružili Košarkaški savez Srbije i tadašnji savez Jugoslavije, a ono što je u početku bila zamisao, brzo je preraslo u pokret.
Za razliku od tradicionalnih selekcijskih sistema, kamp na Zlatiboru otvorio je vrata svima – bez obzira na visinu, snagu, talenat ili prethodno iskustvo. Ovde se ne uči da bi se igralo – ovde se igra da bi se učilo. Saradnja, zajedništvo i razvoj svakog pojedinca su ispred rezultata. Kamp nije znao za odbacivanje – svako dete je bilo dobrodošlo.
Osim sportskog rada, kamp je postao i životna škola. Devojčice i dečaci dolaze kao kod kuće. Čekaju ih sportski tereni, zdrava hrana, udoban smeštaj, sportska oprema, ali i pohvale, motivacija i prijateljstva. Zlatibor je za mnoge postao mesto prvih košarkaških koraka, ali i životnih lekcija.
Među brojnim košarkašima koji su prošli kroz kamp, dva imena zauzimaju posebno mesto: Aleksandar Đorđević i Predrag Danilović. Njihova bekovska saradnja, koju Evropa i danas pamti, brusila se upravo na zlatiborskim terenima. Njihov talenat i rad, oblikovani u kampu, pretvorili su se u umetnost na terenu.
Godine 1991. u okviru kampa osnovana je društvena organizacija „Junior“, sa ciljem unapređenja dečijeg i omladinskog sporta. Njeno osnovno načelo – da nijedno dete ne bude uskraćeno za mogućnost da se bavi sportom – menjalo je ustaljene obrasce selekcije. „Junior“ je uključivao, a ne isključivao. Bio je produžena ruka filozofije kampa.
Poseban deo priče posvećen je Mihajlu Mikiju Pavićeviću, treneru i vizionaru, koji je 33 godine živeo za kamp. Bio je njegov osnivač, duša i pokretač. Miki je okupljao ono što su zvali „zlatiborskim mudracima“ – vrhunske trenere koji su nesebično delili znanje s decom. Program rada, koji se decenijama usavršavao, u jednom trenutku je doveden do savršenstva uz pomoć profesora Aleksandra Nikolića i saradnika Ratka Joksića i Dimčeta Kofileskog. Taj program je postao temelj – „sveto pismo“ svih trenera koji su radili u kampu.
„Miki je bio više od čoveka – bio je simbol kampa: osmeh, organizacija, gostoprimstvo, duhovitost, entuzijazam, ljubav prema košarci i ljudima,“ kaže jedan od osnivača kampa, Bratislav Bata Đorđević. „Zahvalni smo mu na svemu što nam je ostavio.“
Nakon Mikijevog odlaska 2009. godine, njegov sin Dušan Pavićević, i sam odrastao u kampu, preuzeo je odgovornost da očuva ono što je otac stvorio. Pridružio mu se Miloš Đorđević, takođe dete kampa. Uz pomoć Ratka Joksića, koji i dalje nosi stručni stub ove institucije, kamp je ušao u šestu deceniju postojanja – jači i moderniji nego ikad.
Do danas, više od 40.000 dece iz najmanje 40 zemalja prošlo je kroz kamp. Na njemu su znanje prenosili 20 nacionalnih selektora, a preko 50 reprezentativaca bilo je deo rada kao učesnici i demonstratori.
Zahvalnost se duguje mnogima – roditeljima koji već pola veka veruju kampu, donatorima i sponzorima koji su omogućili njegov opstanak, medijima koji prate svaku sezonu, i Košarkaškom savezu Srbije koji je prepoznao njegovu vrednost. I, kako kažu organizatori – i prijateljima i neprijateljima, jer su i jedni i drugi doprineli da kamp traje ovoliko dugo i postane još bolji.
Košarkaški kamp Zlatibor nije samo sportski centar. On je pokret, vizija, dom. Pedeset sezona je iza nas – i sve su bile zlatne. Srećno nam bilo i u šestoj deceniji!
Bratislav Bata Djordjevic
Viši košarkaški trener i pedagog