Ko je Darija S. Radaković i da li takva osoba uopšte postoji? Da li je umetničko delo važnije od onoga/one ko ga je stvorio ili je, možda, obratno? Je li suština u prevladavanju umetničkog narcizma ili njegovom (pre)ispoljavanju? Naposletku, zanemarimo li izjavu samog autora/autorke, na osnovu čega uopšte imamo dokaz da je autor nekog dela upravo onaj koji tvrdi da jeste?

U oficijelnoj biografiji umetnice stoji da je rođena i odrasla u Bosni i Hercegovini te da se, usred krvavog rata koji je zahvatio ovu bivšu jugoslovensku republiku, seli u Beograd, gde u klasi Dušana Otaševića diplomira na Akademiji lepih umetnosti. Danas živi na relaciji između Kanade, gde ima adresu, i Srbije, u kojoj kao umetnica uglavnom deluje. Svojim radom iskazuje neslaganje s autoritetima, mentalitetom i tradicijom loših izbora, kritikujući društvo ukazivanjem na posledice kolektivnih nepočinstava. Uglavnom se izražava tekstom, mada joj nisu strane ni druge umetničke forme. Prema rečima autorke, izložba „Nikad sebi neću doći“ uspostavlja polje nestabilnosti, oglašavajući da sigurnost nije mogućnost, te da je osobenost identiteta u njegovoj trajnoj transformaciji.

Iskustvo izbeglištva (1990-ih), a potom i migracije (2000-ih), naučilo ju je da u životu, pa ni u umetnosti, nema trajnih, jednom zauvek osvojenih te(rit)orija. Darija zato rizikuje, umetnost doživljavajući kao hodanje po ivici: između sigurne besvesnosti i neizvesnog preispitivanja, stečene mirne savesti i osvešćenog osećaja (lične i kolektivne) odgovornosti. Pukotine u značenju Radaković doživljava kao manevarsko polje stvaranja ličnog umetničkog prostora, u kom se poetičko i etičko značenjski stapaju. Njeni stejtmenti, proglasi i objave poručuju nam da umetnost ne mora da bude lepa, ali da treba da bude odgovorna. Pri tom, etički zahtev koji se postavlja pred umetnost nije isti onaj koji se postavlja pred umetnika, koji je svesno sakriven. Ovakvom značenjskom i identitetskom igrom s ličnošću umetnika – njegovom potrebom za self-promocijom i podrazumevajućim artističkim narcizmom – fokus se pomera na sam rad, čiji autor može biti Darija S. Radaković, ali istovremeno to i ne mora biti slučaj.

Reč je o umetnosti posttraumatskog i posttraumatizovanog društva, čiji je materijal jezik, ali joj je tema mnogo šira i tiče se dubljeg zahvata u polje kolektivnog pamćenja (i svesnog zaboravljanja), gde se neprevladane traume, njihovom večnom repeticijom, pretvaraju u identitetska mesta, dok retraumatizacija postaje delom nacionalnog folklora. Može li izlaz iz ove identitetske i značenjske zbrke ponuditi umetnost?

Umetnica nije sudija – već očevidac koji ne pada u zamku mešanja krivice i odgovornosti. Dok je krivica lična – odgovornost je uvek kolektivna. Darijin humor je jedak, opor, zato što temu ovih radova zapravo činimo mi, skupa s našom stečenom ili izabranom pozicijom onih koji biraju „miran san“, „nemešanje u politiku“, „gledanje vlastitog posla“… (ne)svesni da kosturi iz ormara neće nestati i, što dodatno uznemirava, da taj ormar može biti upravo naš…

Nebojša Milenković

Darija S. Radaković

Moja umetnička praksa zasnovana je na konceptualnom izrazu i obuhvata performans, ready-made, skulpturu, rad sa tekstom, asamblaž i instalaciju. Sa kritičkim odnosom prema autoritetu, tradiciji i posledicama kolektivnih izbora, stvaram radove koji se suočavaju sa društveno-političkom realnošću.

Satira često zauzima centralno mesto u mom radu, funkcionišući istovremeno kao kritičko i kao terapeutsko sredstvo. Budući izbeglica devedesetih, a kasnije i migrant, u svom radu istražujem teme identiteta, jednakosti, slobode izražavanja i erozije javnog dijaloga. Nastojim da izazovem, provociram i otvorim prostor za refleksiju.

Skorašnje izložbe uključuju Biti politična/političan (CZKD, Beograd, 2025), Matrix-Ost (Museum Kesselhaus Herzberge, Berlin, 2025), Presence / Absence and the Hidden Third (Art Project Space, Atina, 2025) i Human Capital (Contemporary Calgary & Confederation Centre of the Arts, 2024). Učestvovala sam na 60. Bijenalu u Veneciji (Hrvatski paviljon, 2024) u okviru projekta Vlatke Horvat By the Means at Hand, kustoskinja Antonia Majača. Finalistkinja sam prve nagrade „Borka Pavićević“ za samostalnu izložbu Sviđa mi se da ti ne bude prijatno (2024).

Boravila sam na umetničkim rezidencijama CAAF (Kanada), AGA LAB (Holandija), Konstepidemin (Švedska), NES (Island), Institut für Alles Mögliche (Nemačka) i dr.